Kad strast postane opsesija

Destruktivna osećanja u vezi su opasna za oba partnera. Prati je manjak samokontrole, jako uzbuđenje, strah od gubitka, drama zbog svake reči ili gesta

DA li ste znali da je prvobitno značenje reči “strast” bilo isključivo negativno? Psihoterapeut dr Zoran Milivojević kaže da je nedovoljno poznato da je ova imenica nastala od glagola “stradati, nastradati”.

– Zašto strada ili trpi strastveno biće? – započinje priču sagovornik “Života plus”. – Zato što je strast posvećivanje sebe jednoj stvari koja se doživljava kao najvažnija, najveća vrednost. To može da bude druga osoba, ali i posao, hobi ili umetnost, kada se zanemaruju sve druge sfere o kojima je nužno da se brine. I zato, gledano na duge staze, on strada.

A, mi govorimo o ekstremnoj strasti u vezi. Destruktivnoj. Opsesivnoj. Onoj u kojoj je “đavo odneo šalu” i na koju je verovatno mislio Baruh de Spinoza kada je rekao da ako ona hoće da govori, razum mora da ućuti. Opsesivna ljubav je u stvari očajnička čežnja za voljenom osobom i prati je gubitak samokontrole, snažno uzbuđenje, strah od gubitka, dramatizovanje svake reči ili gesta. Prvi njeni simptomi su neutaživa potreba da se sadašnji ili bivši partner prati, kontroliše, povređuje, ljubomora prerasla u opsesiju, apatija, samopovređivanje, manjak samopoštovanja… Milivojević kaže da se to dešava onda kada ljudi smisao života poistovete sa nečim ili nekim, a kada to izgube, doživljavaju najsnažnija neprijatna osećanja.

Onore de Balzak se pitao:”Ko bi mogao da odredi granice gde slast prelazi u bol, a gde je bol još slast?”. A Milivojević kaže da je problem upravo u tome što većina danas ne razlikuje strast i slast, jer kada se posveti nekom, onda takav odnos postaje izvor najvećih uživanja.

– I zaista, kada smo u prilici da zadovoljimo našu najveću želju, tada osećamo veoma prijatno osećanje, užitak, sreću, ekstazu. Ali, kada nas razdvoje od onoga prema čemu imamo strast, kada to izgubimo ili se plašimo da će nam iskliznuti, tada osećamo snažan gubitak, a on znači i najveću patnju. Posebno je važna ona emocija koja vodi u destrukciju, a njen najveći primer je “zločin iz strasti”. To su situacije kada neko počne da misli da mu nema života bez partnera koji ga je prevario ili ostavio, da mu je izdajom upropastio život. Tada je ubeđen da ima prava da “krivcu” upropasti život – objašnjava psihoterapeut.

Kada auto juri u sunovrat, kasno je da se povuče ručna. Zbog takvih osećanja se dešavaju pogubne stvari po oba partnera. U jednom trenutku ste srećni pored nekog, a u drugom osećate anksioznost, muče vas mračne misli, predosećate dramu, nespokojni ste. Ne možete da kontrolišete svoje postupke, kao da neko drugi upravlja vama. Milivojević ističe da je sve to posledica ideje da je neko drugi smisao našeg života:

KRIZA SREDNjIH GODINAMNOGI se “teše” da se ovakva osećanja rađaju samo u tinejdžerskim, nezrelim danima, ali Milivojević kaže da za njih ne postoji starosna granica. – Kod dece u završnim razredima osnovne škole se već pojavljuju strasni odnosi. Kada je u pitanju ljubomora, primećeno je da je najviše izražena među mladima koji nemaju izgrađeno samopoštovanje, ali da s krizom srednjeg doba opet raste nesigurnost u sebe.

– Ako smo zavisni od nekog, kada se pojavi strah da nas on ne voli dovoljno ili razmišlja da ode, pokušavamo da se osiguramo. Kontrolišemo ga, nastojimo da ga sprečimo da upozna nekog novog, zastrašujemo ga i manipulišemo. U pitanju je strasna ljubomora, koja izrasta iz ideje da ne možemo da živimo bez drugog.

Takve manifestacije, dodaje, dolaze od ljudi koji vole kao malo dete. Oni deluju iz pozicije mališana koji veruje da bez mame ili tate ne može da preživi u nepoznatom i opasnom svetu. Zrela i zdrava ljubav je kada volimo i znamo da ćemo, u slučaju da nas partner ostavi, tugovati mesec-dva, ali ćemo preživeti i isto tako snažno zavoleti nekog drugog.

– Ljudi često u sebi nose dečje “ja”, koje se i u odraslom dobu ispoljava i izvor je mnogih problema – kaže sagovornik “Života plus” i dodaje da to nije genetski predodređena stvar.

Dok neki krivca traže u osobi koja trpi “teror” opsesivnog partnera, Milivojevića smatra da drugi imaju prava da nas “provociraju”, ali da smo sami odgovorni za svoje postupke:

– U prošlosti se smatralo da postoje ljudi koji imaju moć da opčine, zavedu, izazovu strast kod nekog. Verovalo se u ljubavne magije i da je čovek pod dejstvom strasti, pod uticajem ili afektom učinio nešto što nije mogao da spreči. Tvrdilo se da ljudi koji doživljavaju veoma jake emocije, nisu uračunljivi. Danas znamo da nije tako i da je svako odgovoran za način na koji izražava osećanja, bez obzira na to koliko su snažna. Problem je što onima koji čine zločine iz strasti nije važno to što će biti uhvaćeni i kažnjeni.

Iz kakvih god pobuda da krenu, njima je pamet definitivno pomućena, ali zato su tu, kaže sagovornik, prijatelji i porodica da priteknu u pomoć. On preporučuje i razgovore sa psihoterapeutom ili, ako su vernici, sa sveštenim licima, kako bi im se pomoglo da prođu kroz proces tugovanja za izgubljenom osobom i prevaziđu destruktivne ideje da bez nje ništa ne vredi. Život mora da krene dalje, bez pokušaja oživljavanja veze u kojoj je um stradao. Ako je jednom sve otišlo predaleko, više ne postoji način da se u takvim odnosima postane manje opsesivan i više srećan. Jer, kao što je govorio Fridrih Niče: “Lakše je neke se strasti sasvim odreći, nego u njoj biti umeren”.

UZBUĐENjE, FANTAZIJA, ZASIĆENjE

BRENDA Šefer, američki psiholog, smatra da iako opsesivnost i zavisnost u ljubavi nisu klasifikovani kao mentalni poremećaji, mi smo kulturološki, društveno i psihološki predodređeni za to.

– Svi oblici zavisnosti su povezani sa tri neurološka puta, koja su nam neophodna za zdrav život: uzbuđenje, fantazija i zasićenje. Hrana, alkohol, pušenje i ljubavni odnos u kojem zavisimo od drugog su oblici droge – tvrdi Šeferova.

Izvor: Novosti

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *